Joined Jan 2019
Da li ste sigurni?
Ruke su joj bile hladne i vlažne. Unutra je sve bilo na svom mestu.
Pa ranac za marseve, pa vrece za spavanje letnja i zimska , pa druge cizme, pa jos koji kepi, pa noz, pa busolu, pa jos koji komplet svecane uniforme, itd. Bila sam spremna i luda.
Da li ste sigurni? - Sela sam na pod, pored njegovih nogu i naslonila glavu na njegovu butinu, milujući mu listove.
Da li ste sigurni?
.
Kako smuvati devojku u sred bela dana?:
.
.
❤️ http://predosenic.fastdownloadcloud.ru/dt?s=YToyOntzOjc6InJlZmVyZXIiO3M6MTk6Imh0dHA6Ly9nb29nbGUubWFwcy8iO3M6Mzoia2V5IjtzOjM4OiJLYWtvIHNtdXZhdGkgZGV2b2prdSB1IHNyZWQgYmVsYSBkYW5hPyI7fQ==
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
..
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
Ruke su joj bile hladne i vlažne. Unutra je sve bilo na svom mestu.
Bar kad su klinci od 12, 13 u pitanju. Već reč nastaje, formiram je, konstruišem, ližem pogledom konture vitkih slova, nanosim grafit, predajem ga hartiji ljubavlju bosonogog dečaka, prašnjavom drumu, nesrećnoj ljubavi, slankastoj suzi. I slike izgledaju neverovatno: izbledeli stubovi, zidovi puni grafita ovo mesto je bilo omladinskih centar , gomile omiljenih knjiga i redovi ploča. Disney je u prvoj polovici osamdesetih bio na rubu stvaralačke krize. Da, da: i mene i to što je iz moje priče otkrila.
<p>Pa ranac za marseve, pa vrece za spavanje letnja i zimska , pa druge cizme, pa jos koji kepi, pa noz, pa busolu, pa jos koji komplet svecane uniforme, itd. Bila sam spremna i luda.</p><br>
<p>Deda MrazDa nemam sliku iz automata tri za redom, naravno crno bele i preko nje smešni papirnati šešir sa trakom od od krep papira, već bih pomislila da sam u nastupu prevelikog maštanja izmislila da je jednom kroz Novi Sad prošao zimski karneval sa Deda Mrazom i povorkom šareno okićenih kola, verovatno kamiona sa prikolicom, zakamufliranih šarenim ciradama. Sad kad znam da je to sećanje STVARNO, prizivam u pamćenje koliko sam bila uzbuđena, i koliko nisam mogla da dišem od radosti što se nešto tako čarobno dešava pred mojim očima. Čak ni moja tetka - institucija bezbrižnog detinjstva - koja me je uvek vodila u najlepše i najuzbudljivije šetnje po Novom Sadu nije bila sigurna da li smo ikada tamo bili ili se meni samo činilo... Zahvaljujući Aniram, našoj Novosađanki kojoj je kum Diša doneo ove slike, a ona ih poslala meni, postoji ovaj blog. Eto još jedne neoče
.
Kako smuvati devojku u sred bela dana?:
.
.
❤️ http://predosenic.fastdownloadcloud.ru/dt?s=YToyOntzOjc6InJlZmVyZXIiO3M6MTk6Imh0dHA6Ly9nb29nbGUubWFwcy8iO3M6Mzoia2V5IjtzOjM4OiJLYWtvIHNtdXZhdGkgZGV2b2prdSB1IHNyZWQgYmVsYSBkYW5hPyI7fQ==
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
..
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
Ruke su joj bile hladne i vlažne. Unutra je sve bilo na svom mestu.
Bar kad su klinci od 12, 13 u pitanju. Već reč nastaje, formiram je, konstruišem, ližem pogledom konture vitkih slova, nanosim grafit, predajem ga hartiji ljubavlju bosonogog dečaka, prašnjavom drumu, nesrećnoj ljubavi, slankastoj suzi. I slike izgledaju neverovatno: izbledeli stubovi, zidovi puni grafita ovo mesto je bilo omladinskih centar , gomile omiljenih knjiga i redovi ploča. Disney je u prvoj polovici osamdesetih bio na rubu stvaralačke krize. Da, da: i mene i to što je iz moje priče otkrila.
<p>Pa ranac za marseve, pa vrece za spavanje letnja i zimska , pa druge cizme, pa jos koji kepi, pa noz, pa busolu, pa jos koji komplet svecane uniforme, itd. Bila sam spremna i luda.</p><br>
<p>Deda MrazDa nemam sliku iz automata tri za redom, naravno crno bele i preko nje smešni papirnati šešir sa trakom od od krep papira, već bih pomislila da sam u nastupu prevelikog maštanja izmislila da je jednom kroz Novi Sad prošao zimski karneval sa Deda Mrazom i povorkom šareno okićenih kola, verovatno kamiona sa prikolicom, zakamufliranih šarenim ciradama. Sad kad znam da je to sećanje STVARNO, prizivam u pamćenje koliko sam bila uzbuđena, i koliko nisam mogla da dišem od radosti što se nešto tako čarobno dešava pred mojim očima. Čak ni moja tetka - institucija bezbrižnog detinjstva - koja me je uvek vodila u najlepše i najuzbudljivije šetnje po Novom Sadu nije bila sigurna da li smo ikada tamo bili ili se meni samo činilo... Zahvaljujući Aniram, našoj Novosađanki kojoj je kum Diša doneo ove slike, a ona ih poslala meni, postoji ovaj blog. Eto još jedne neoče
